(приказ чланка Панајотиса Лига)
Од 181 воштаног цилиндра који је Танбури Џемил-бег између 1910. и 1914. године снимио за Орфеон рекордс, турски огранак компаније Одеон (касније Коламбија рекордс), у мору османске класичне музике могу се наћи тек три снимка са народном музиком Балкана или Анадолије.
Када се у класичном макамском репертоару нађе народна мелодија, обично се заводи према класификацији која се користи у класичној макамској музици. Наиме, стара конвенција налаже да се композиције не насловљавају посебним именима, као што је то неретко случај у западноевропској класичној музици, већ им се називи по правилу састоје из имена макама у којем су писане и жанра. Тако, на пример, у називу Sabâ Saz Semaîsi имену жанра (тур. Saz Semaîsi, инструментални жанр у ритму 10/8) претходи име макама (Sabâ). На сличан начин су заведене Џемил-бегова „Гајдашка мелодија (тур. Gaida havası)“ и његов „Чобанов таксим (тур. Çoban taksim; таксим је жанр инструменталне импровизације)“, при чему се јасно ставља до знања да су у питању или народне мелодије или аранжмани/извођења надахнута народном музиком и културом.
Трећа мелодија која припада народној естетици из Џемил-беговог корпуса, међутим, изузетак је од овог правила. Очекивало би се да Џемил-бег један народни плес у макаму хусејни, уколико претпоставимо да га је лично компоновао, наслови Hüseyni Oyun Havası (тур. Oyun Havası, мелодија за плес). Премда се дотична мелодија у савременим нотним записима често управо овако заводи, Џемил-бег је у овом случају одступио од конвенције, па се на етикети у средини грамофонске плоче чита наслов – Чеченка девојка (тур. Çeçen Kızı).
АУТОРСКА КОМПОЗИЦИЈА ИЛИ НАРОДНА МЕЛОДИЈА?
Доскора је међу турским музичарима који изводе класичну макамску музику Џемил-бегово ауторство над “Чеченком” прихватано као неупитна чињеница. Уосталом, грамофонска плоча на 78 обртаја на којој је забележено његово виртуозно извођење ове мелодије на кеменчету постигла је изузетан комерцијални успех на свим крајевима и међу многим народима опадајућег Османског царства. Већ 1919. године, забележена је под његовим именом у нотном запису који су објавили истанбулски музичар Кемал Емин Бара и јерменски лутијер Оник Задуријан. Амерички виолиниста јерменског порекла Харолд Хагопијан у кратком опису песме на албуму ретушираних снимака Џемил-бега такође је изричито наводи као његову ауторску композицију.
Са једне стране, становиште према којем је Џемил-бег аутор “Чеченке” је сасвим легитимно. Реч је о вештом композитору коме свакако није било ван могућности компоновати такву мелодију. Међутим, питање постаје комплексније уколико се у обзир узме контекст у којем је она канонизована у корпусу турске класичне музике.
Млада кемалистичка република је у својој културној политици била кадра опонашати западни узор. Тако су по моделу западноевропске класичне музике нотни записи у великој мери добили на значају као важан елемент музичке културе. Стандардизација репертоара, извођачких састава, сценског наступа и интерпретације спроведена је у циљу стварања контролисаног окружења у којем се музичко дело увек изводи према прописаном идеалу, чиме се ствара утисак безвремености и дубоке личне везе са националном или интернационалном уметничком традицијом, као и са композитором и његовим претпостављеним замислима и жељама. Овакво поимање класичне музике било је потпуно страно османској класичној музици, која се као претежно усмена традиција преносила од мајстора на шегрта. Нотни записи су коришћени искључиво као средство похрањивања, а музика би се увек изводила без нота. Осим тога, извођачи би имали пуну слободу да композицију интерпретирају према сопственој визији.
Канонизација “Чеченке” као Џемил-бегове композиције у званичном корпусу овако осмишљене турске класичне музике служила је турском национализму, будући да се сваки национализам дичи “нашим” које су као вредно препознали (или пак “украли”) и “други”, а “Чеченка” је била омиљена у многим народима. Са друге стране, преко “Чеченке” се успоставља вековни национални континуитет: као композиција турског припадника урбане класе Истанбула – центра османске државе и културе – она импонује и секуларистичким и исламистичким струјама турског национализма, а као (у погледу стила) народна мелодија, представља спону са прецима из Централне Азије. Али као што је то случај и са песмом Русе косе цуро имаш, као и са готово свим мелодијама које су путовале далеко и настаниле се међу више народа, и “Чеченка” је предмет националног својатања и тема различитих националних митова.
ЧЕЧЕНКА СА ЛЕЗВОСА
Као што је напоменуто на почетку, “Чеченка” на неколико начина одудара од остатка Џемил-беговог опуса. Осим атипичног назива и мелодије која великим интервалним скоковима у макаму хусејни призива звуке анадолске народне музике, извођење које се може чути на Џемил-беговом снимку одступа од стилског правила у османској класичној музици према којем сви инструменти свирају мелодију унисоно (једногласно). На овом снимку Танбури Цемил-бега, који свира мелодију на кеменчету, Кади Фуад-ефендија прати свирајући басо остинато (константну ритмичку пратњу) на уду у ритму дујек (8/8), уместо да заједно са Џемил-бегом свира мелодију.
Ваља нам се сетити да је Танбури Џемил-бег као први инструмент учио да свира саз. Иако је добар део живота провео на и око османског двора, као музичар и као чиновник, за разлику од многе градске господе, он је изузетно ценио и волео народну музику Турске и Балкана. Према речима његовог сина Месута Џемила, Истанбул је на прелазу између деветнаестог и двадесетог века, као метропола од близу милион становника, био мека за народну музику из свих крајева царства. Саз је био омиљени инструмент ашика, путујућих музичара са којима се Џемил-бег у својој младости радо дружио и од којих је учио народне мелодије из њихових крајева. Месут Џемил се сећа случаја када је његов отац био толико опчињен песмом коју је пролазећи испред његове куће певао слепи просјак, да је изашао и почео да хода за њим, записујући мелодију у Хампартсумовим нотама на паклици цигарета. Може ли бити да је ова, према речима Месута Џемила “полумистична народна песма” из Харпута, Дијарбакира или Ељазига, подручја у југоисточној Анадолији историјски настањених Курдима и Јерменима, управо “Чеченка”? Одговор на то питање изостаје, с обзиром на то да Месут Џемил у прилогу анегдоти није пружио и ноте дотичне мелодије. У сваком случају, сигурно је да је народна музика битно утицала на стваралаштво Џемил-бега.
Оно што представља куриозитет јесте чињеница да у народној музици крајева на које алудира својим именом, “Чеченка” није забележена. Штавише, два места где се ова мелодија свира као део народне музике налазе се западно, а не источно од Истанбула.
У Митилинију, главном граду источноегејског острва Лезвос, мелодија је позната под називом “Дрва” (гр. Τα ξύλα). Усмено предање бележи да је овај назив настао 1878. године, за време османске управе, када је у селу Ајасос (гр. Αγιάσος), на 26 километара од Митилинија, започела изградња прве уљаре за прераду маслина која ради на снагу паре. Док су мештани носили дрва за кров нове уљаре, османски управник острва је наредио војном оркестру да их бодри његовим омиљеним маршем. Људима се мелодија допала, и од тада је под називом Та ксила (“дрва”) постала део народне музике Митилинија. Позната је и под називима “Даске” (гр. Τα ταβάνια, “кров”, од тур. taban, “даска”) и “Бор” (гр. Τα τζάμια, од тур. çam “бор”). Имајући у виду да су у традиционалној музици Митилинија врло заступљени лимени дувачки инструменти, музичка естетика војног оркестра је мештанима била веома пријемчива, па се у ову причу о пореклу може поверовати.
Старији мештани села Ајасос препознају “Дрва” као стари османски марш. У разговору са етномузикологом Никосом Дионисопулосом обављеном седамдесетих година прошлог века, они су рекли да је пре Другог светског рата углавном свирана у “херојском и државном духу”, а да се пре него што је Митилини постао део грчке државе 1912. свирала само једном у години, на прославама локалних турских полицијских снага. У селу Пломари, “Дрва” су се свирала искључиво као пратња поворкама. Према речима познатог тумача грчке традиционалне музике Солона Лекаса, у источном Лезвосу овај марш се свирао током поворке пред коњске трке у част Светог Харалампија.
Уколико су ова предања о популарности мелодије пре 1910. године тачна, онда је немогуће да је на Лезвосу постала позната тек након што ју је Танбури Џемил-бег снимио пред Први светски рат. Да ли је Џемил-бег дружећи са са члановима реформисаног (вестернизованог) султановог војног оркестра (тур. Muzika-i Hümayun) на османском двору заправо чуо стари османски марш и постао први чија ће интерпретација бити забележена на плочи?
ЌУРТИКО” И “ОСМАН-ПАШИНА ПЕСМА”
Прича о “Чеченки” се не завршава овде. Према речима музичара са Лезвоса, из села Ајасос, Пломари и Капи, пре Другог светског рата, мелодија је била позната под називом “Ќуртико“ (гр. Κιουρτικό, “курдска песма”). У Пломарију, знали су је под хибридним грчко-турским именом Kiourtiko Alem Havasi, у преводу “курдска мелодија за весеље”. Виолиниста из Пломарија Манолис Пантелелис тврди да је неки стари кларинетиста измислио име “Дрва” како би збунио своје колеге музичаре који су је знали као Ќуртико, што доводи у питање причу о уљари, поново призивајући “полумистичну песму” са истока Анадолије о којој је говорио Месут Џемил.
Постоји још једно име под којим је “Чеченка” била позната: “Осман-пашина мелодија” (гр. Σκοπόσ του Οσμάν Πασάς). Осман-паша је био прослављени османски генерал који је бранио Плевну од бугарске опсаде током Руско-турског рата 1877. године, чиме је зарадио титулу газије (победника). Као газија и саветник султана Абдулхамида анти-европских назора био је веома популаран међу муслиманима Османског царства, па је у његову част написано више маршева. Најпознатији међу њима је Plevne Marşı, чије су мелодија и тематика, узгред, адаптиране у Босни као севдалинка “Заплакала Шећер-ђула”. Могуће је да је Осман-пашино јунаштво у Плевни 1877. године било надахнуће за војни марш, који се за годину дана проширио по Царству, таман на време да османски управник Лезвоса нареди његово извођење у селу Ајасос 1878.
Године 1935. мелодија се наводно почела свирати мало другачије, у ритму сиртоса (народног плеса у ритму 2/4). Од тада је постала један од омиљених народних плесова Лезвоса, обавезан на свакој прослави. У дијаспори је постала попут “националне химне”, што је врло занимљиво имајући у виду њене претпостављене везе са Курдима, османским генералом и војним оркестром окупационе силе.
Коначно, “Чеченку” је под ознаком “Плевна” за грамофонску кућу Коламбија снимио грчки кларинетиста Никос Ѕарас 1933. године. Ѕарас је рођен близу епирске престонице Јањине, на неколико километара од албанске границе. Као адолесцент, населио се у Превези, лучком градићу на обали Јадрана. Осим што је 1911. постао професионални музичар и што је јако добро познавао репертоар традиционалне грчке музике из свог краја, посебно је волео макамску музику (“алатурку”) која је била популарна у свим урбаним центрима Османског царства. Чак је 1928. године отпутовао до Истанбула и упознао прослављеног турског композитора и певача Мунира Нуретина Селчука.
Попут Митилинија, Превеза је остала под османском управом до 1912. године, а чак и након присаједињења Грчкој, турски састави су и даље били ангажовани да свирају у локалним кафанама, а Ѕарас је са својим турским колегама свирао у етнички мешовитим саставима. Сасвим је могуће да је у овом значајном пристаништу постојао османски гарнизон са војним оркестром који је изводио марш у част Осман-паше. Локални музичари, кларинетиста Макис Василијадис и лаутиста Христос Зотос, тврде да је мелодија дошла у Превезу са грчким избеглиама из Мале Азије након размене становништва између Грчке и Турске 1922. године. Међутим, након Ѕарасове смрти, ова песма је престала да се изводи у Превези.
И ДАЉЕ ОТВОРЕНО ПИТАЊЕ
Порекло “Чеченке” и даље је предмет спорења. Судећи по великом броју различитих анегдота о њеном настанку, мало је вероватно да је у питању ауторска композиција Танбури Џемил-бега. Постоје подаци који упућују на закључак да је реч о курдском народном плесу са истока Анадолије, али већина сведочанстава указују да је “Чеченка” стари османски војни марш, који се изводио широм Царства, гдегод је било османских гарнизона. Марш је потом постао популаран у Митилинију, где је ушао у репертоар народне музике и постао својеврсна химна локалне заједнице, а Џемил-бег га је први снимио, између 1910. и 1914. године. Да ли је “Чеченка” посвећена некој девојци која је избегла на територију данашње Турске након руског освајања Кавказа, или је “Курдска мелодија” коју је написао неки путујући ашик из Харпута завршила на паклици цигарета Џемил-бега? Оно што је сигурно јесте то да ова мелодија, према речима Панајотиса Лига, прича фасцинантну причу о друштвено-политичкој и музичкој историји модерне Грчке, Турске и Балканског полуострва, где је и дан-данас омиљена у многим заједницама.
Више о пореклу “Чеченке”:
- https://www.bu.edu/pdme/59-2/ (чланак Панајотиса Лига)
- https://rembetiko.gr/t/cicen-kizi/7881
- https://greekmusicshop.gr/index.php…